Рудник Бакра Мајндапек, Јужни ревир 2018.
(ZAŠTO) Ne možemo
‘izrudariti’ naš put iz
klimatske krize
Hannibal Rhoades i Andy Whitmore | 25 Maj 2021 | Creative Commons 4.0
Ono sto nam treba danas je holistički, materijalni prelaz ka cirkularnom društvu
Kolonijalizam
Ova diskusija se preselila iz aktivističkih i akademskih sala za sastanke u Vašington, Peking i Brisel. A rudarske korporacije, uvek spremne da iskoriste priliku za pravljenje profita, počele su da se predstavljaju kao naši klimatski spasioci.
Čisto, zeleno, održivo i odgovorno rudarstvo, oni kažu, isporučiće materijale koji su nam potrebni da ispunimo naše klimatske obaveze. Kreatori politike su u velikoj meri prihvatili prezentaciju rudarske industrije u ovim blistavim terminima.
Čisto, zeleno, održivo, odgovorno rudarenje, kažu, isporučiće materijale koji su nam potrebni da bismo ispunili naše klimatske obaveze. Donosioci odluka su u velikoj meri prihvatili ovako blistavo samo-predstavljanje rudarske industrije.
Radne grupe za ključne minerale i industrijski savezi množe se u bogatim zemljama. Cilj je pronaći načine da se osigura snabdevanje. Vlade širom sveta – i na Globalnom jugu i na severu – nadmeću se da privuku strane rudarske investicije, često povezano sa ekonomskim oporavkom od pandemije COVID-19.
Za svakoga kome je stalo do klimatske pravde, ovo nije dobra vest.
Industrijsko rudarenje sinonim je za dugu istoriju kolonijalizma, ugnjetavanja i ekološkog uništavanja. Ova industrija do danas ima zastrašujući dosije o ljudskim pravima kada su zajednice i radnici na prvoj liniji fronta u pitanju.
Ekosistemi
A rudarstvo je neprestano u samom vrhu najsmrtonosnijih industrija na svetu po aktiviste koji mu se protive.
Rudarstvo je takođe industrija intenzivno zasnovana na fosilnim gorivima i uništava ekosisteme i biolosku raznovrsnost koji igraju vitalnu ulogu u funkcionisanju našeg klimatskog sistema.
U stvari, uticaji na klimu usled gubitka i uništavanja biodiverziteta izazvanih rudarstvom mogli bi efektivno poništiti sve koristi od ublažavanja klime koje omogućavaju povećani kapaciteti obnovljive energije proizvedeni neplaniranim, biznis-orijentisanim scenariom ekspanzije rudarstva zarad tranzicionih minerala. Ukratko, prelazak na obnovljive izvore koji se oslanja na prljavo rudarenje zapravo uopšte nije tranzicija. To čak nije ni nužno zlo, kako neki tvrde.
‘Zeleni ekstraktivizam’- ideja da se ljudska prava i ekosistemi mogu žrtvovati rudarstvu u ime ‘rešavanja’ klimatskog sloma – je nepravedna. I propašće pod sopstvenim uslovima: verovatno će doprineti tekućem klimatskom slomu, umesto da ga zaustave.
Pravedna tranzicija
Ali kako da se snabdemo tranzicionim mineralima koji su nam zaista potrebni da se udaljimo od fosilnih goriva koja uništavaju planetu ako je masovno širenje rudarstva klimatski auto-gol?
Novi izveštaj „Materijalna tranzicija: istraživanje rešenja za ponudu i potražnju za mineralima iz obnovljivih izvora” od War on Want pokušava da odgovori na ovo pitanje, ukazujući na puteve ka istinski kružnom, post-ekstraktivnom društvu koje je u skladu sa postojećim zahtevima iz oblasti klimatske pravde.
U izveštaju se tvrdi da su neophodna rešenja i na strani snabdevanja i potražnje kako bi se ublažila šteta uzrokovana iskopavanjem tranzicionih minerala, kao i da bi se obezbedilo što manje novog rudarstva.
Ova rešenja se mogu grupisati u tri glavne kategorije: međunarodna solidarnost sa onima na koje utiču tranzicioni minerali; pošteni i pravedni svetski lanci snabdevanja za tehnologije obnovljive energije; društvene promene za smanjenje neodržive potrošnje materijala.
Materijalna tranzicija tvrdi da koncepti pravične tranzicije i pravednog oporavka one mogu da se zaustave na radničkim i nacionalnim prioritetima, nego moraju da se prošire i na direktno/frontalno ugrožene zajednice.
Snabdevanje
Rešenja počinju onda kada se suočimo sa hroničnom neravnotežom moći koja trenutno postoji između rudarskih korporacija i država, sa jedne strane i zajednica i ekosistema, sa drudge, koje korporacije pokušsvaju da žrtvuju zarad rudarenja.
Širom sveta zajednice pogođene rudarstvom retko kada imaju značajna, obavezna prava na konsultacije i davanje pristanka.
Pravedna tranzicija stoga mora osigurati da zajednice, posebno starosedelačke zajednice, budu u stanju da koriste svoje pravo na slobodan, prethodni i informisani pristanak oko toga da li, ili kako, može doći do iskopavanja.
To uključuje demokratsko Pravo da se kaže NE neželjenim ili neprihvatljivim projektima kao značajna protivteža korporativnoj moći.
Diskusije o osiguravanju poštovanja ljudskih prava tokom celih lanaca snabdevanja mineralima – od vađenja do prodaje električnih vozila i gadžeta – su u toku.
„De-couple” / „razdvajanje” razvoja i loših uticaja na životnu sredinu
Postoje neke pozitivne naznake da će investitori i krajnji korisnici tranzicionih minerala – kao što su proizvođači baterija ili električnih vozila – preduzeti korake ka iskorenjivanju narušavanja ljudskih prava i životne sredine u svojim lancima snabdevanja.
Međutim, postoji hitna potreba za poboljšanjem, konsolidacijom i koordinacijom među brojnim programima „dužne pažnje” koje se tiču lanaca snabdevanja kako bi se osiguralo ispunjenje strogih minimalnih standarda.
Ti minimalni standardi trebalo bi da budu obavezni, a ne pitanje korporativnog samoupravljanja, kažu autori, ukazujući na neuspeh korporativnih inicijativa medijacije zainteresovanih strana koje su marginalizovalee zajednice i nisu ispunile svoje ciljeve.
U zelenom ekstraktivizmu pristupi nabavljanju minerala i metala ključnih za pravednu tranziciju predstavljaju se kao inovacije, ali u stvari oni ne menjaju stare i opasne pretpostavke toga kako bi ta tranzicija trebalo da se odvija.
Glavna među ovim pretpostavkama je ideja da možemo da nastavimo da razvijamo globalnu ekonomiju i da možemo da razdvojimo taj rast od uticaja na životnu sredinu.
Cirkularno (Kružno)
Ovaj takozvani ‘zeleni rast’ je centralna figura većine progresivnih vizija za „novi zeleni dogovor,” ali zanemaruje snažne dokaze da „apsolutno razdvajanje“, gde uticaji opadaju ili zaostaju kako rast raste, nije moguće na globalnom nivou.
Postoji ogroman potencijal da se poveća količina minerala i metala koji se recikliraju i da se ovi materijali u visokim koncentracijama vade iz rudarskog otpada i deponija.
Ali ove mere će dobiti stvаrni, trаjni znаčаj tek kаdа se oslobode operаtivne logike tаkozvаnog zelenog rаstа.
Prava nada, kako ističe Materijalna tranzicija, leži u hvatanju u koštac sa bruto prekomernom potrošnjom bogatih nacija minerala i metala kao i energije.
Preusmerаvаnje ovih ekonomijа sа sključivo ekonomskog rаstа, čineći ih kružnijim, mаnje rаsipnim i više usredsređenim nа dobrobit, može pomoći drаstičnom smаnjenju potrebe zа destruktivnim novim rudаrstvom.
Prestanite/mo da kopate/mo
Ovo takođe može otvoriti prostor za neophodan prostor drugim državama na globalnom jugu da preorijentišu svoje ekonomije dalje od ekstraktivizma, podignu životni standard i definišu sopstvene puteve razvojne.
Ugledni energetski analitičar opisao je suprotstavljene svetove rudarstva i čiste energije kao “suštinski sukob” u planovima o klimatskim promenama vrednim više milijardi dolara koje je Džo Bajden nedavno predstavio. On je u nedavnom tekstu utvrdio:
“Mora da postoji prva stvar i druga stvar, a trenutno izgleda da je klima prva stvar.”
Poruka Materijalne tranzicije je da ne možemo da priuštimo da sledimo ovalp ‘izolovanu’ logiku i tretiramo slom klime odvojeno od ostalih ekoloških i socijalnih kriza i nejednakosti našeg doba. Nećemo rešiti naše probleme razmišljajući isto kao što smo ih stvorili.
Klimatska kriza deo je dublje ekološke krize: gubitka biodiverziteta, rasprostranjenog zagađenja, nestašice zemljišta i vode. Te ekološke krize, u kombinaciji sa socijalnim nepravdama i nejednakostima, i pomešane sa pandemijom, pojačale su političku nestabilnost i tekuća kršenja ljudskih prava, izazivajuči značajan uticaj po zdravlje ljudi.
Fokusirajući se samo na energetsku tranziciju ignorišemo činjenicu da treba da uzmemo u obzir sve uključene materijale, tako da ono što je nama potrebno jeste zapravo promena materijala koji se koriste. Rečima nigerijskog aktiviste i pesnika, Nnimma Basseya: “Kada si u rupi, moraš da prestaneš da kopaš.”
O autorima
Hannibal Rhoades je šef komunikacija Gaja Fondacije, Andy Whitmor je autor “A Materials Transition”, ko-predsednik London Mining Network-a i aktivista za zagovaranje protiv finansiranja rudarenja na dnu mora u okviru kampanje Deep Sea Mining.
Originalni clanak na engleskom jeziku: theecologist.org/2021/may/25/we-cant-mine-our-way-out-climate-crisis